Kada je u našoj zemlji zvanično potvrđen prvi slučaj infekcije koronavirusom, celo društvo, ali i svi aspekti naših života odjednom su morali da se prilagode novim okolnostima. U tim prvim danima trebalo je toliko toga da savladamo i naučimo, da se organizujemo i informišemo, i da istovremeno zbrinemo sebe i one koji od nas zavise. Ali da bismo uspeli da uradimo sve to u tako kratkom periodu, trebalo je i da nekako svoje strahove i brige ostavimo po strani. Trebalo je da se emotivno „dočekamo na noge“ i smirimo posle prvobitnog šoka.

Naša briga i strah su se menjali u poslednjih, sada već mesec i po dana, jer su se i okolnosti u kojima se nalazimo menjale. Zbog toga ćemo se u današnjem tekstu usmeriti na promene u osećanjima brige i straha. Pitali smo vas koliko ste zabrinuti zbog koronavirusa, koliko smatrate da je ova situacija ozbiljna i da li se plašite zaraze. Pored ovoga, pandemija sama po sebi nosi puno neizvesnosti: šta će biti sa svetom uopšte, koliko će vanredno stanje trajati, koga će najviše pogoditi, kako će se sve to završiti, a nad svim tim imamo vrlo malo kontrole. Zato smo vas pitali i kako procenjujete i kako ste pre pandemije procenjivali mogućnost da se širenje infekcije ograniči, i koliko se osećate bespomoćno kada je ova situacija u pitanju.

Šta kažu rezultati?

Ko se i koliko plaši?
Plašimo se svi, i to svakodnevno – samo 13% učesnika i učesnica u našem istraživanju je reklo da se nimalo ne boji zaraze koronavirusom, dok je preko polovine ispitanika reklo da se mnogo plaši (od umereno do veoma mnogo).
Velika većina nas se, dakle, plaši zaraze, što je i normalna posledica situacije u kojoj su nam potencijalno ugroženi važni životni oslonci, kao što su zdravlje, egzistencija i društvena podrška.

Vesti
Jedan od načina na koji pokušavamo da utičemo na svoje emocije, tj. da smanjimo strah i brigu, jeste da se obavestimo o situaciji i da je razumemo. Zbog toga svakodnevno pratimo vesti o pandemiji – samo 4% ispitanika je reklo da uopšte ne prati vesti, a dve trećine se obaveštava svaki dan ili više puta dnevno. Praćenje vesti posebno dobija na značaju u okolnostima izolacije i samoizloacije, kada drugi javni prostori i društvene razmene nisu dostupni – tada vesti zaista postaju gotovo „jedini prozor u svet“. Povrh toga, drugih vesti,osim vesti o koroni, ni nema mnogo, što je i očekivano, jer je ovo situacija koja prožima sve aspekte društva.

Šta nas plaši, šta smiruje i kakve veze praćenje vesti ima sa tim?
Na grafikonu možemo da, kroz vreme, pratimo strah od infekcije koronavirusom (crvena linija) i koliko često pratimo vesti o koronavirusu (plava linija). Učestalost praćenja vesti o korona virusu se nije mnogo menjala u poslednjih 40 dana, ali strah da ćemo se zaraziti koronavirusom varirao je od umerenog do visokog. Tokom prvih dvanaest dana od momenta kad je registrovan prvi slučaj infekcije kod nas, strah stabilno raste. Strah, međutim, opada nakon uvođenja i produženja policijskog časa (17. i 22. mart), što može da bude povezano sa osećajem da se ipak traži način za uspostavljanje nekakve kontrole nad situacijom. Ono što je od posebnog značaja je da se pokazuje da strah nije povezan samo sa konkretnim uvođenjem mera, već da su i najave uvođenja mera do kojih nije došlo, kao i način komunikacije sa građanima i građankama nešto što je povezano sa naglim porastom straha kod ljudi. Tako, razultati istraživanju pokazuju da strah kod ljudi u Srbiji naglo raste nakon što smo 31. marta primili poruke o tome da nam se približava italijanski i španski scenario, kao i čuli najavu da će se uvesti policijski čas u trajanju od 24 sata. Ovo ukazuje na to u kojoj meri je važno voditi računa o komunikacionoj strategiji tokom pandemije i vanrednog stanja, kao i u kojoj meri je važno da se odluke o tome koje poruke i na koji način će nadležni javno komunicirati ne smeju shvatati olako, uzevši u obzir da podaci našeg istraživanja pokazuju da upravo to ima veze i može uticati na psihološko stanje građana i građanki, koje je već izloženo dovoljnoj količini stresa i izazova.

Briga i strah danas jesu veći nego pre pandemije, ali su ipak danas niži nego u najvišim tačkama ovog perioda, što je bilo 17., 21. i od 24. do 28. marta. Ovi rezultati ukazuju na to da smo uspeli da nađemo način da se na situaciju do određene mere nekako prilagodimo kako bismo je pregurali. Međutim, iako više nismo u stanju najviše uznemirenosti, i dalje živimo napeto i zbog toga može da se dogodi da, kada neposredna opasnost prođe, kod određenog broja ljudi dođe do odložene emotivne reakcije, ali i drugih psihičkih teškoća. Idealno bi bilo da se sada, ako je to ikako moguće i ako nam okolnosti dozvoljavaju – ne opterećujemo dodatno, zato što je prirodno očekivati da se, kad sve prođe, kod nekih javi jak osećaj psihičkog umora.

Upravo se zbog svega ovoga struka sve češće javlja sa porukom da je jako važno baviti se očuvanjem mentalnog zdravlja tokom pandemije. Rezultati istraživanja ukazuju i na to da izgleda da, uprkos teškoj situaciji u kojoj se svi zajedno nalazimo, ipak nekako uspevamo da nađemo način da funkcionišemo. Spontano tražimo načine da se smirimo (svako svoj, i za različite načine treba imati razumevanja i tolerancije) što predstavlja samoregulativni psihički mehanizam, i nešto što u psihologiji zovemo rezilijentnost – sposobnost da se u teškim situacijama ipak ne raspadnemo na komade (a više o ovome u nekom od sledećih tekstova).

Grafikon 1

Za one koji žele da znaju više

Informisanje izazvano stresom

Premda je potreba za informisanjem normalna, a to je naročito izraženo kada je situacija neizvesna, vesti koje slušamo u ovim okolnostima su skoro uvek negativne i usmerene na broj obolelih i preminulih u opštoj populaciji, na broj obolelih zdravstvenih radnika, na opremu koja je neophodna za lečenje, a koje neretko nema itd. Dakle, s jedne strane pokušavamo da se obavestimo da bismo se smirili i „bili u toku“, a sa druge strane, baš to može da nas dodatno uznemiri. Zbog toga smo ispitivali vezu između stresa zbog praćenja vesti sa jedne strane, i straha od infekcije koronavirusom i učestalosti praćenja vesti, sa druge strane. Kao što se menjala i sama situacija (npr. pojava novih žarišta, otvaranje novih bolnica, uvođenje različitih mera izolacije), menjala su se i naša osećanja, stepen informisanja, uznemirenost zbog informisanja, ali i odnos između njih.

Od prvog dana merenja do danas, što nam je praćenje vesti o koronavirusu bilo stresnije, naš strah od infekcije koronavirusom bio je veći. Ova povezanost je ipak najmanja u četvrtoj nedelji. Suprotno tome, što smo više bili pod stresom zbog praćenja vesti o koronavirusu, to smo takve vesti ređe pratili. Ovakve povezanosti između stresa zbog informisanja, količine informisanja i straha da ćemo se zaraziti nam pokazuju da kada se informišemo, ne radimo to samo da bismo saznali podatke, nego da informisanje ima ulogu i u emotivnoj regulaciji. To je još jedan razlog zašto je uvremenjeno i pouzdano informisanje naročito važno u ovakim društvenim izazovima.