Korona i generacijski jaz
Iako smo svi bili u istom epidemijskom loncu, i glavni psihički oslonci, kao što su osećanja kontrole i sigurnosti, su kod svih nas bili stavljeni na probu, ti oslonci nemaju isto lice za sve ljude. Nije, dakle, dvoipomesečno iskustvo varednog stanja zbog pandemije bilo isto za sve nas. Tako je našim najstarijim sugrađanima tokom mesec i po dana izlazak iz kuće bio u potpunosti zabranjen, a situacije u kojima im je bilo dozvoljeno da izađu napolje bile su veoma ograničavajuće i u neskaldu sa uobičajnim dnevnim ritmom većine. Zvanično objašnjenje za strategiju koja je podrazumevala da penzioneri u 5 sati ujutru stoje u redu i gužvi ispred prodavnice, bilo je da je sve to urađeno kako „bismo ih demotivisali“ da idu u nabavku neophodnih namirnica. Za to vreme nemali broj onih koji po uzrastu spadaju u kategoriju radno sposobnog stanovništva, ostao je bez posla, ili je njihov radni status u budućnosti postao neizvestan. Najmlađi među punoletnima su nastavili da se školuju uglavnom preko interneta, ali veliki broj studenata je ostao bez smeštaja. Ukratko, svako od nas je, iako smo u ovome svi zajedno, bio izložen neizvesnostima i problemima koji su blisko povezani sa našim uzrastom. Zbog toga ćemo u ovom, poslednjem tekstu, pisati o „generacijskim razlikama“. Pitali smo vas koje izvore koristite da se informišete o epidemiji i inače, koliko poverenja imate u njih, koliko mislite da ste potkovani informacijama o koronavirusu, koliko mislite da je verovatno da se zarazite, i sta mislite o ublažavanju mera.
“Osećaj da znamo“
Naš osećaj o sopstvenom znanju o koroni i koliko osećamo da smo potkovani informacijama, što se meri kao subjektivna procena toga koliko znamo o koronavirusu, njegovom širenju, i merama zaštite – nema nikakve veze sa uzrastom. Bez obzira na to koliko godina imamo, svi mislimo da raspolažemo svim važnim informacijama o infekciji i širenju koronavirusa, kao i o simptomima i merama zaštite. Ovo je razumljivo uzimajući u obzir da su nam više od dva protekla meseca informacije o pandemij bile kontinuirano dostupne putem medija i da smo želeli da znamo sve o virusu i širenju bolesti. Iako su prezentovane informacije i poruke povremeno bile kontradiktorne, izgleda da smo se opredeljivali za jednu od suprotstavljenih pozicija, kako bismo izbegli kognitivnu disonancu. Tako smo obrazovali jasna i čvrsta uverenja što nam obezbeđuje utisak da dobro vladamo ovom temom i daje blagi osećaj sigurnosti. To je još jedna potvrda nalaza s početka praćenja psiholoških aspekata pandemije, a to je da se često informišemo da bismo se smirili (iz tzv. emotivnih potreba), a ne samo iz kognitivnih potreba (da bismo nešto znali).
„Osećaj da ćemo se zaraziti“ i ukidanje mera
Verovatnoću da se zarazimo koronavirusom procenjujemo kao najveću ako imamo izmedju 20 i 50 godina. Što su ljudi stariji od 50 godina, tu verovatnoću procenjuju kao manju, manje se plaše da bi ublažavanje mera moglo da donese nove probleme i u najmanjoj meri smatraju da su mere ublažene naglo, što je i razumljivo jer su upravo najstariji među nama ti koji su bili u kućnoj izolaciji skoro dva meseca. Među razlozima zbog kojih su mere ublažene, i u ovom pregledu podataka, ponavlja se nalaz: svima su nam najmanje jasni medicinski tj. epidemiološki razlozi, a u ovom pogledu najzbunjeniji su ljudi uzrasta od 30 do 50 (koji i verovatnoću da se zaraze procenjivali kao najveću) i oni preko 65 godina. Interesantno, baš ove uzrasne grupe izveštavaju da su im najjasniji „politički razlozi za ublažavanje mera“. Generalno, i uprkos ovim uzrasnim razlikama, ekonomski i politički razlozi za „ublažavanje mera“ su nam u proseku skoro pa sasvim jasni.
Ko je panker? Stariji manje veruju sistemu, a veruju lekarima!
Što smo stariji, češće pratimo vesti nezavisno od toga da li je reč o „vremenu pre korone“ ili nakon, a u skladu sa time, i što smo stariji više verujemo tradicionalnim medijima, kao što su televizija i novine. Ali, tu su negde u medijskoj ponudi i društvene mreže, koje iako nisu napravljene za informisanje, često služe upravo toj svrsi. Interesantno je da što više godina imamo, češće imamo poverenja u društvene mreže kao izvore informacija. Drugim rečima, da najmanje veruju društvenim mrežama najmanje kažu oni koji su odrasli sa njima – osobe uzrasta od 18 do 30 godina, a najčešće ispitanici koji imaju preko 60 godina. Izgleda da su najkompetentniji korisnici upravo i najsvesniji činjenice da su društvene mreže plodno tlo za širenje lažnih vesti, kvazinaučnih informacija, teorija zavere i slično, pa najmanje poverenja imaju u informacije iz ovih izvora. Međutim, važno istaći i to da ni tradicionalni mediji nisu pošteđeni ovog obrasca. Oni su danas nažalost, takođe, mesto na kome netačne i pristrasne informacije bujaju. Pored medija, oslanjali smo se i na struku i stručno-naučne institucije. Ipak, što smo stariji manje verujemo „struci“ tj. ministarstvu zdravlja, naučnicima i zdravstvenom sistemu u celini. Deluje da upravo oni koji imaju najviše iskustva, sa sistemom zdravstvene zaštite, tj. najviše puta su bili korisnici zdravstvenog sistema, a to su najstariji, među kojima ima i najviše hroničnih bolesnika i koji zato moraju redovno da se leče, imaju najmanje poverenja u zdravstveni sistem i njegove institucije. Sa druge strane, poverenje u lične lekare koje raste sa uzrastom, tj. iskustvom sa lečenjem, potvrđuje da je nepoverenje rezervisano za sistem kao takav, a ne za pojedince – naše lekare i medicinsko osoblje koji u takvom sistemu rade, uprkos svim teškoćama. Poverenje u političare je nisko bez obzira na to koliko godina imaju ispitanici.
Kome ko veruje kad je u pitanju korona
Što se tiče informacija o koroni, nalazi pokazuju da ih generalno ne smatramo posebno verodostojnim odakle god da dolaze. Najviše verodostojnim smatramo informacije koje dobijamo od naučnika, dok najmanje verodostojnim smatramo one koje dolaze od novinara. Slična je situacija i sa informacijama koje nam pružaju predstavnici Ministarstva zdravlja i lekari koji nam se obraćaju tokom svojih gostovanja u najrazličitijim emisijama – informacije koje nam oni pružaju ne smatramo baš pouzdanim. Zanimljivo je da što smo mlađi informacije o koroni smatramo pouzdanijima bez obzira na to odakle dolaze. Razlog za ovo verovatno leži u tome što su mladi navikli da se informišu iz više raznolikih izvora. . Kada bismo naše nalaze koristili za neku zamišljenu igru pogađanja godina osobe na osnovu toga kome ta osoba veruje, najbolje bi bilo da ljude pitamo koliko veruju Ministarstvu zdravlja, predstavnicima lekarske komore i naučnicima. Poverenje u informacije iz ta tri izvora pravi najveću razliku među ljudima koji pripadaju različitim generacijama.
Za one koji žele da znaju više
Poverenje u zdravstveni sistem uopšte i njegove institucije, iako nije bilo na zavidnom nivou pre epidemije, nije bilo nedirnuto tokom prethodna dva i po meseca. Poverenje u Ministarstvo zdravlja, Batut i zdravstveni sistem u celini, očekivano je poraslo krajem treće i početkom četvrte nedelje marta, u vreme kada je kroz medijsku sliku postalo očigledno da su se ove institucije upadljivo angažovale na rešavanju epidemije. Tokom tog perioda, tj. krajem treće i početkom četvrte nedelje marta, postoji konsenzus između generacija u pogledu poverenja u zdravstveni sistem u celini i Ministarstvo zdravlja, ali ne i u pogledu poverenja u Batut. Preciznije, porast poverenja u Batut je bio mnogo izraženiji kod osoba koje imaju više od 50 godina u poređenju sa svim mlađim generacijama. Tokom narednih mesec dana, dakle tokom aprila, poverenje u zdravstveni sistem i Ministarstvo zdravlja ostaje na relativno nepromenjenom umerenom nivou, ali je zanimljivo da za Batut važi poslovica “ko visoko leti nisko pada”. Naime, tokom tih drugih mesec dana poverenje u Batut, opalo je kod svih ispitanika i ispitanica i izjednačilo se među generacijama. Preciznije, to znači da je poverenje najviše opalo upravo kod onih kod kojih je u početku pokazalo najveći rast, a to su osobe koje imaju više od 50 godina. Raslojavanje po genaracijama počinje krajem aprila – kod najmlađih ispitanika i ispitanica, i kod osoba koje imaju između 60 i 65 godina od tog momenta poverenje u zdravstveni sistem i institucije počinje naglo da raste. Generalno, procene najmlađih ispitanika su sve do kraja aprila najstabilnije, ali od kraja aprila njihovo poverenje u zdravstveni sistem i institucije zdravstvene zaštite naglo raste. Izgleda da su najmlađi svoj sud zasnovali samo na konačnim, među svim dostupnim, indikatorima uspeha zdravstva u rešavanju problema epidemije, pa je njihovo poverenje poraslo u momentu kada je objavljeno da „ublažavanje“ mera počinje
