Zaustavljanje epidemije zavisi od mnogo činilaca, ali svaki aspekt strategije u borbi protiv koronavirusa počiva na smanjenju fizičkog kontakta među ljudima u cilju onemogućavanja ili usporavanja prenošenja virusa. Takvo smanjenje kontakta, bez obzira da li je naređeno, iskukano, zamoljeno, ili nametnuto podrazumeva da ljudi promene ponašanje. Da bi bila efikasna, ta promena ponašanja je morala da bude temeljna i da nastupi što pre, jer su prve nedelje ključne. Međutim, iako ne zvuči tako, to je veoma veliki zahtev. Setimo se koliko je teško promeniti ponašanje, čak i onda kada vrlo dobro znamo da je štetno, kao na primer pušenje, a još je teže promeniti ponašanje onda kada nam nije sasvim jasno zašto se to od nas očekuje. Jedan od razloga zbog kojih je trebalo da izmenimo svoje ponašanje bila je, i i dalje je, solidarnost. Struka je, dakle, u ime solidarnosti, od nas zahtevala disciplinovano ponašanje. Velika većina nas je zaista to i uradila – bili smo dobri, solidarni i disciplinovani: ostajali smo kod kuće, često smo prali ruke, izbegavali smo okupljanja i bliski kontakt sa drugima i otkazali putovanja. Osim toga pokušavali smo, neki manje neki više uspešno, da ne diramo lice. Zašto smo toliko bolji u navikavanju da često peremo ruke, i održavamo fizičku distancu, nego u izbegavanju da pipamo svoje lice? Dodirivanje lica je neosvešćena navika, i kao takva posebno je izazovna za, bilo kakvo pa i privremeno, gašenje.
Brzina reakcije
Da je „ponašanje običnog čoveka“, odnosno naše poštovanje propisanih mera ponašanja, ključni faktor u zaustavljanju epidemije ili pandemije pokazuju i naučni radovi koji su se bavili problematikom društvenih odgovora na epidemiju u nekoj državi (npr. ebola, SARS, „ptičji grip“). Epidemija je u podjednakoj meri epidemiološki izazov koliko i društveni – ako ni zbog čega drugog, zbog toga što nije moguća van ljudskog društva. Usled toga, ukoliko zdravstveni sistem društva, bilo kog društva, nije osoposobljen da „u celosti apsorbuje“ epidemiju, teret očuvanja javnog zdravlja je upravo na leđima pojedinaca, odnosno građana. Prethodna iskustva pokazuju da nije dovoljno čitav društveni odgovor prepustiti samo biomedicinskom pristupu, odnosno dati građanima jedino medicinska uputstva. Štaviše, za uspeh poštovanja epidemioloških uputstava, neophodno je da komunikaciona strategija koju sprovode vlasti, od stručnog štaba do lokalnih samouprava, i mediji posreduju između „struke“ i građana i podržavaju i jedne i druge. Ako se sa ljudima ne komunicira i ako se građani dok se od njih zahteva disciplina i dok se nameću mere istovremeno i ne obrazuju o tome šta se i zašto zahteva od njih, „discipilina“ se postiže sporije i kratkotrajnija je. Kada se od građana (utemeljeno) očekuje izolacija ili samoizolacija, javlja se paradoksalni otpor i nepoverenje prema merama. Takva reakcija je posledica nesklada između zahteva za “(samo)izolacijom” i očekivanja da su savremena medicina i zdravstveni sistem ti koji mogu i treba da leče bolest i sprečavaju njeno širenje. Takva, u literaturi već poznata, stoga i očekivana psihološka reakcija troši dragoceno vreme u prvim nedeljama u trci sa širećom zarazom. Zbog toga je od presudne važnosti uvremenjeno, razložno, i smirujuće obaveštavanje i objašnjavanje mera građanima i šira psihosocijalna podrška. Ukratko, ljudima je potrebno vreme da bi usvojili nova ponašanja. Čak i u mnogo jednostavnijim situacijama, na primer, kada bismo dobili posao, savladavanje samo pravila ponašanja na novom radnom mestu traje oko mesec dana. Mi toliki vremenski luksuz u pandemiji nismo imali.
Koliko nam je vremena bilo potrebno da se „disciplinujemo“?
Brzo smo uspeli da dostignemo visok nivo očekivanog samozaštitnog ponašanja, već 15. marta smo bili veoma visoko uključeni u samozaštitno ponašanje, i takav nivo smo posvećeno održavali u toku čitavog ovog veoma teškog perioda, čak i kada su nas zastrašivali porukama i pretnjama punim grobljima. Značajan pad u poštovanju mera, ili kako se kolokvijalno to naziva „opuštanje“ se beleži 19. aprila. Samozaštitno ponašanje je, i uz taj pad, u svakom slučaju značajno prisutnije nego na samom počektu pamdemije.
Zašto smo se tada opustili?
Najduži policijski čas, zatvorenost od čitava 84 sata u kontinuitetu, počeo je 17. aprila, i tog dana počinje opadanje u samozaštitnom ponašanju, koje je bilo nasjlabije 19. aprila. To ne deluje neočekivano, ljudi su četiri dana zatvoreni u kući i deluje im kao da nemaju od čega da se štite. Bez obzira na stres usled zatvorenosti i organizacione izazove, ljudi se od virusa osećaju zaštićeno, jer nisu na ulici. U psihološkom smislu, ta četiri dana policijskog časa bili su vrlo dinamični. Drugog dana, usred zatvorenosti, 18. aprila uveče predsednik Vučić je najavio popuštanje mera za odmah nakon isteka policijskog časa, od 21. aprila. Podsetimo, popuštanje se odnosilo na skraćivanje trajanja policijskog časa, na otvaranje zanatskih radnji, na vraćanje građevinskih radnika na posao. Čak je najavljena i dozvola da stariji od 65 godina izađu iz kuća, što je do tog momenta bilo ne samo najstrožije zabranjeno, nego je služilo kao i motivator i ponekad kao pretnja i razlog zašto svi moramo da ostanemo u svojim kućama. Takve zvanične izjave, najave i odluke o popuštanju mera, i to tokom do tada najduže zabrane kretanja, dovode do opuštanja, jer je poruka da se „kraj nazire“ u kontradikciji sa aktuelnom zatvorenošću, što je izmorenim građanima signal za opuštanje, za koje kao da nam je ionako vrlo malo potrebno. Zabrinutost od mogućnosti infekcije prirodno opada kada smo bliže kraju, i mi kao da mislimo „ako se nisam do sada zarazio, sad je šansa još manja“. Otprilike baš tog 21. aprila, kada se društvo pomalo otvorilo, kada su penzioneri izašli napolje i kada je sve ublaženo, beleži se mali porast u samozaštiti, koji međutim nije potrajao duže od jednog dana. Do danas smo, iako uvežbani da se nosimo sa novonastalom situacijom, i u skladu sa njom ponašamo, već iscrpljeni od neprekidne dvomesečne strepnje i neizvesnosti. Ipak, samozaštitno ponašanje kao da je, u nekom stepenu, prešlo u naviku, a koliko dugo će to trajati, ostaje da se vidi. Manjina ispitanika u našem istraživanju, koja se izjasnila da nije poštovala sve preporučene mere, je kao obrazloženje navela da ne nose rukavice i maske jer nisu mogli da ih nabave, da neke mere smatraju preteranim i nelogičnim, ali bio je i nemali broj onih koji su izavljivali da „poštuju policijski čas iako ga smatraju potpuno besmislenim“.
Konačno, disciplina u ponašanju u toku pandemije ne sprovodi se u vakuumu, nije sve ostalo u našim životima bilo potaman i nije pandemija zahtevala od nas da „samo“ promenimo ponašanje. To jeste bilo nužno, ali trebalo je to da uradimo uz organizaciju posla, porodičnog života, zbirnjavanje ukućana i ljubimaca, nabavku, brigu, strahove, neizvesnost i gubitak osećaja kontrole. Postići u svemu tome funkcionalnu ravnotežu, psihičku i ponašajnu, bio je veliki izazov. Realna zabrinutost i shvatanje da je u pitanju ozbiljna infekcija i situacija, a ne neka najsmešnija na svetu, povezani su sa disciplinovanim ponašanjem. Oni koji su bili više zabrinuti i uplašeni i i koji su uz to uviđali da je situacija veoma ozbiljna, više su se i štitili. Zanimljivo je da se oni koju su u prvim fazama epidemije potcenjivali ozbiljnost situacije, danas više štite, što može da bude ilustracija psihološkog mehanizma odbrane koji se naziva nadkompenzacija. Samozaštitno ponašanje je povezano, ali mnogo manje, i sa poznavanjem mera predostrožnosti, i još manje sa znanjem. Dakle, nije toliko važno da li znamo kako da se zaštitimo, jer to već znaju i vrapci na grani, koliko je važno da takvo ponašanje za nas ima smisla – ako se plašimo infekcije i ako tu infekciju smatramo ozbiljnom, samozaštitno ponašanje je za nas svrsishodnije, nego za nekoga ko oseća manji strah u vezi sa trenutnom situacijom. To što dobro poznajemo mere predostožnosti ne obećava da ćemo ih se i pridržavati, a ni ne plaše se svi zaraze u jednakoj meri, pa se neki više, a neki manje štite. Pravovremeno i jasno objašnjenje svrhe i smisla samozaštitnog ponašanja služi upravo tome da strah ne bude jedini pokretač ponašanja koje, mada ga zovemo samozaštita, zapravo štiti sve nas.
ZA ONE KOJI ŽELE DA ZNAJU VIŠE
U psihološkim istraživanjima, vrlo retko ispitujemo jedan aspekt psihe ili ponašanja, najčešće nas zanimaju međusobne veze između opaženih, primera radi, emocija i samozaštitnog ponašanja. U ovom istraživanju, budući da je tema današnjeg teksta poštovanje mera i prebacivanje u „pandemijski mod“ ponašanja, sproveli smo analize da vidimo koja psihička putanja dovodi do toga da se ponašamo u skladu sa propisanim merama. Ta putanja kreće od lekara i izgleda ovako. U našem istraživanju smo zabeležili da je poverenje u naučnike, lekare i medicinu veoma visoko, o čemu ćemo detaljnije pisati u nekom od narednih tekstova. Upravo tim izvorima najviše verujemo kada je u pitanju epidemija koronavirusa. Kada od tih izvora čujemo da je situacija ozbiljna, mi se zaista zabrinemo i osetimo strah. Da bismo smirili uznemirenost i uspostavili subjektivnu kontrolu nad situacijom, obaveštavamo se, pokušavamo da razumemo situaciju i stičemo osećaj da znamo šta se dešava. To nas, u konačnici, podstiče da sprovodimo mere. Ovaj put bi imao drugačiji tok da je neki lekar, medicinar ili naučnik rekao da situacija nije ozbiljna, što i jeste zabeležno na samom početku vanrednog stanja. Srećom, nismo se dali.
