Virus nije nestao, ali je nestalo vanredno stanje, kao i mnoge, do četvrtka neophodne “mere”. Policijski je čas kao čistom, „20 sekundi sapunom i toplom vodom“ opranom rukom odnešen. Na primer, javni prevoz u Beogradu ne samo da je proradio, nego radi kao da epidemija koronavirusa nikada nije ni postojala. Ipak epidemija je i dalje tu, na snazi, iako mere nisu, a kada se apeli epidemiološke struke izoluju od pratećih nemedicinskih poruka, njihov sadržaj je i dalje isti i nedvosmislen: treba da budemo pažljivi, odgovorni i solidarni, posebno spram naših najstarijih sugrađana. Ovakva situacija otvara nova pitanja: da li su nam jasni razlozi za ublažavanje mera? Da li su sa nestankom mera nestale i naše brige? Da li je strah od toga da nam je svaki izlazak možda poslednji u narednim danima postao strah od izlaska?
Iz perspektive nas običnih ljudi, postoje tri osnovna razloga za ublažavanje mera: medicinski (epidemiološki), ekonomski i politički. Imajući u vidu da su se tokom dva meseca naši svetovi gotovo isključivo okretali oko epidemije, da smo mnogo saznavali i učili kako o koronavirusu tako i o tome kako da od njega zaštitimo sebe, druge i zdravstveni sistem koji je bio pred pucanjem i pre ove situacije, trebalo bi da nam sada medicinski razlozi za ublažavanje budu razumljivi. To, međutim, nije slučaj, kao što nije slučaj da su mere ublažene – one su ukinute. Od tri navedena razloga za ublažavanje mera, ubedljivo su nam najmanje jasni medicinski razlozi, samo 26% ljudi ukupno kaže da su im ti razlozi delimično ili sasvim jasni. Sa druge strane, gotovo tri puta više ljudi kaže da su im politički i ekonomski razlozi jasni (71.4% i 73.5%). Izgleda da sada nismo više prvenstveno zabrinuti, kako zbog realne opasnosti tako i zbog najstrožijih mera koje sugerišu da je panika opravdana. Sada smo prvenstveno zbunjeni, a strah od koronavirusa često postaje strah od „ublažavanja“ mera i nastupajućeg perioda. U skladu sa time 42% naših ispitanika se boji da bi zbog ublažavanja mera mogli da nastanu novi problemi.
Osećaj da možemo da se zarazimo
Što se tiče samoprocene vlastitog zdravstvenog stanja, kako vreme odmiče sve češće smatramo da smo nedavno imali simptome bolesti koju izaziva koronavirus (Covid-19). Na samom početku epidemije, naglo smo shvatili da postoji šireća infekcija, a osećaj da možemo da se zarazimo i da je to realna mogućnost (subjektivno procenjena verovatnoća) rastao je do oko 20. marta, potom je počeo lagano da opada sve do početka aprila i od tada do pre nekoliko dana zadržavao se na istom nivou. Ovih poslednjih nekoliko dana, beleži se, pak, blagi porast bojazni od zaraze. Ovaj porast brige da ćemo se zaraziti je povezan sa brigom zbog naglog ublažavanja mera – što je briga da ćemo se zaraziti veća, to smo više zabrinuti zbog ukidanja mera. Iako ovo nije konačni nalaz jer su mere tek ublažene, a podatke ćemo prikupljati još neko vreme, preliminarne analize pokazuju i da što više strahujemo zbog ublažavanja mera, jasniji su nam politički razlozi za takvu odluku.
Kraj mera u okruženju je početak psihičkog umora za nas
Bolest je od teorijske mogućnosti, kako je vreme prolazilo, postajala sve opipljivija stvar koja postoji i van vesti i razgovora, i pojavljuje se u našoj neposrednoj sredini. Od početka do danas, sve više nas poznaje nekoga ko je bio zaražen – sredinom marta je to oko 10% uzorka, krajem marta oko 20%, pa se u poslednjh mesec dana stabilizuje između 40% i 50%. Dakle svaka druga osoba poznaje nekoga ko je imao koronavirus. Blizina bolesti utiče na nas, naše namere i ponašanje. Oni koji znaju nekoga ko se zarazio bi pre posetili zdravstvenu ustanovu nego oni koji ne znaju, što indirektno potvrđuje poverenje u zdravstvene radnike i medicinu. Pored toga, oni koji znaju nekoga ko se razboleo, danas se više plaše zbog popuštanja mera, jer je za njih bolest stvarnija i prisutnija nego za ljude za koje je epidemija i dalje u domenu ideje iz medija ili sa interneta.
Željni smo normalnog života, i životnih tema i sadržaja koji nisu u vezi sa koronom. Naši nalazi pokazuju da danas sve manje pričamo o koroni, da polako prestajemo da pratimo informacije, da su nam ove informacije dosadne i da nas “zamaraju”. Sada se vraćamo starom životu, onom od pre pandemije, ali ne možemo da se vratimo u emotivno stanje od pre pandemije. Između početka marta i današnjeg dana postoji tačno dva meseca strepnje. Ta strepnja nije nestala, ali se promenila: istraživanja naših kolega pokazuju da se sada usmerava na egzistencijalna pitanja, o plati i budućnosti. Ovo indirektno potvrđuju i naši nalazi o tome da su ljudima daleko jasniji ekonomski nego medicinski razlozi za ukidanje mera. Kao što smo navodili i u prethodnim tekstovima, epidemija nas je psihički izmorila.
Šta bi bilo kad bi bilo
Kada u psihološkim studijama, ali i inače, postavljamo pitanje „Šta biste uradili kada bi se desilo X?“, na primer kada biste dobili na lotou, odgovor koji neko da ne predstavlja nikakvu garanciju da će se osoba ponašati tako kako je rekla. Suprotno tome, u epidemiji, sprovođenje i efikasnost mera zavise upravo od osvešćenosti odgovora na pitanje „Šta bismo uradili da se zarazimo?“ i doslednosti nameravanog ponašanja. Takva svest nas štiti i čini pripravnima. Kada pogledamo odgovore na pitanja koja se tiču takvog ponašanja u situaciji hipotetičkog, ali zaista mogućeg i u okolini veoma prisutnog, zaražavanja, uočavamo da je u početku urađen dobar posao i da je ljudima preneta poruka da su samoizolacija i fizička distanca važne. Spremnost za samoizolaciju naglo raste u prvoj nedelji, a od sredine aprila vrlo blago opada. Pored samoizolacije, ljudima je bilo jasno da treba da izbegavaju susrete sa članovima porodice i sa kolegama. Do kraja marta navode da bi u slučaju da imaju simptome verovatnije pozvali zdravstvenu ustanovu nego što bi tamo otišli, u skladu sa zvaničnim uputstvima tada. Izraženost namere da se obratimo zdravstvenom sistemu na jedan ili drugi način je, očekivano, visoko povezana sa poverenjem u Ministarstvo zdravlja, Batut i zdravstveni sistem u celini. To znači da ovim našim institucijama verujemo, i da bismo im se, u slučaju da nam je potrebna, obratili za pomoć.
Za one koji žele da znaju više
Na kraju, ispitivali smo ko kako doživljava ublažavanje mera. Na prvom mestu, ljudi koji navode da su im medicinski razlozi za ublažavanje mera jasni su oni koji imaju više poverenja u političare, Ministarstvo zdravlja, Batut, zdravstveni sistem u celini i u tradicionalne medije. Drugo, ljudi koji kažu da su im jasni politički razlozi za ublažavanje mera kažu i da ne bi išli u zdravstvenu ustanovu kad bi imali simptome, verovatno zato što, kako kažu, ne veruju Ministarstvu zdravlja.
Konačno, ko se plaši ublažavanja još? Izgleda da se naročito plaše ljudi koji su od samog početka bili najdisciplinovaniji i u najvećoj meri oslonjeni na zvaničnu politiku u toku epidemije, to su oni među nama koje bismo kolokvijalno nazvali “najposlušnijima”. To su oni koji su se odmah na početku samoizolovali, izbegavali porodicu, koji bi pozvali i posetili zdravstvenu ustanovu, i koji i dalje u svakom razgovoru češće pomenu koronu, koji nisu prestali da prate vesti i kojima one nisu dosadne, oni koji se brinu za decu, koji znaju nekoga ko se zarazio, koji veruju tradicionalnim medijima i zdravstvenim emiterima i naučnicima, ali ne i društvenim mrežama.
Uplašenost zbog popuštanja mera nema veze sa polom, uzrastom, radnim statusom i obrazovanjem – što znači da je i ovaj strah, kao i prethodni mereni, zajednički za sve, i da se jednako brinu muškarci i žene, mlađi i stariji, zaposleni, penzioneri i nezaposleni.
