Da li ste znali da 72 269 mladih u Srbiji trenutno uopšte ne zarađuje? Ili da 31% njih smatra da nikada neće moći da kupi sopstveni stambeni prostor? Ovo su podaci iz Alternativnog izveštaja o položaju mladih u Srbiji za 2024. godinu, objavljenog tradicionalno na Međunarodni dan mladih 12. avgusta. Ovi i slični pokazatelji o položaju mladih ključni su i kada razmatramo pitanje unapređenja mentalnog zdravlja. Naime, mentalno zdravlje nije samo “naš individualni svet i moždana struktura”, već predstavlja ogledalo opšteg položaja u kome živimo i širih društvenih pitanja. Kako je zapravo mentalno zdravlje odraz širih društvenih problema?
Lična odgovornost ili šire društveno pitanje?
Poznati guru Dipak Čopra je u emisiji kod Opre Vinfri ,,dokazao” kako ljudski um može da uradi bilo šta. To je ,,dokazao” vrlo jednostavnim eksperimentom – zamolio je Opru da zatvorenih očiju palcem i kažiprstom leve ruke drži končić za koji je obešen metalni kružić. Zatim, dao joj je zadatak da pokuša samo mislima da pomera obešeni kružić napred-nazad, levo-desno i ukrug. Kada je uspela da pomera obešeni kružić ,,samo pomoću svojih misli”, Opra je oduševljeno prokomentarisala ,,Ako možeš to da uradiš sa kanapom, onda možeš uraditi i sa svojim životom!”.
Društvene mreže i knjige samopomoći prepune su poruka kako samo pomoću svojih misli i ličnih odluka možemo da promenimo sopstvenu realnost. Na primer, Luiza Hej, poznata motivaciona autorka, izjavljuje: ,,Ja ne rešavam svoje probleme, ja rešavam svoje misli”. Toni Robins, takođe poznati motivacioni autor, tvrdi da ,,jedina stvar koja vas sprečava da ostvarite ono što želite je priča koju pričate sebi”. Poznata autorka Ronda Birn u svojoj knjizi ,,Tajna” – koja je prodata u preko 35 milion primeraka – objašnjava kako uz pomoć zakona privlačenja možemo da manifestujemo sve što poželimo.
Ono što se u ovakvim i sličim porukama često indirekto poručuje jeste da su naši problemi, neuspesi, nezadovoljstva ili izazovi sa metalnim zdravljem posledica naših negativnih misli, nedovoljno uloženog truda i drugih individualih karakteristika. Samim tim, i rešenje je jednostavno – potrebno je da samo promenimo nešto u sebi. Drugim rečima, ovakve poruke često impliciraju da su problemi sa mentalnim zdravljem isključivo naš lični izolovani problem, da nemaju veze sa širim društvenim okolnostima, i da njih prevazilazimo samo radom na sebi.
Slične poruke se često upućuju osobama koje se suočavaju i sa ozbiljnim mentalnim teškoćama, kao što su na primer anksioznost ili depresija. Upravo u tom slučaju ove poruke postaju posebno problematične, naročito uzevši u obzir da se veliki broj građana Srbije suočava sa teškoćama mentalnog zdravlja. Pozitivne emocije, lični trud, rad na sebi jesu važni, ali predstavljaju samo jedan aspekt unapređenja individualnog, kao i kolektivnog mentalnog zdravlja.
Istraživanja nam govore upravo da je situacija dosta složenije – naše mentalno zdravlje je i pod velikim uticajem društvenih okolnosti. Finansijska situacija, kvalitet zaposlenja, mesto stanovanja, rasprostranjenost stigmatizacije, izloženost nasilju, naši odnosi sa drugim ljudima – sve to, kao i mnogo toga drugog utiče na naše mentalno zdravlje.
Ekonomski položaj mladih u izgradnji mentalnog zdravlja
Prema podacima iz 2023. godine, u Srbiji oko 6% stanovništva živi u apsolutnom siromaštvu, što znači da prima manje od 12.495 dinara mesečno, dok u riziku od siromaštva živi oko 20% stanovnika. To znači da se ove osobe svakodnevno nalaze u situaciji u kojoj brinu o sopstvenoj egzistenciji. Visok stepen stresa i brige za sopstvenu budućnost tako povećavaju verovatnoću javljanja napetosti, nervoze, straha kao i mogućnost osećanja praznine, beznadežnosti, usamljenosti i umora. Iako su ova stanja javljaju kod većine ljudi i nisu uvek štetna same po sebi, u slučaju kada su hronična i intenzivna mogu dovesti do značajnog narušavanja mentalnog zdravlja. Međutim, u situaciji u kojoj ne postoje mogućnosti ni za zadovoljenje osnovnih potreba, briga o mentalom zdravlju za osobe koje se suočavaju sa siromaštvom predstavlja luksuz koji sebi ne mogu da priušte.
Siromaštvo pogotovu pogađa decu i mlade. Oko 10% dece živi u porodicama sa primanjima manjim od 12.695 dinara mesečno. Za kvalitetan rast i razvoj dece neophodno je sigurno i stimulativno okruženje koje je izrazito teško obezbediti u lošim finansijskim uslovima. Naime, usled teške ekonomske situacije, otežano je obezediti detetu zdravu hranu, raznovrsne igračke, knjige, ekskurzije, pomoć oko škole, što se može negativno odraziti na mentalno zdravlje deteta. I ne samo mentalno zdravlje, već se može negativno odraziti i na obrazovanje deteta, a samim tim i na mogućnost pronalaženja kvalitetnih radnih mesta kasnije u životu.
Usko povezan sa siromaštvom jeste i stepe nezaposlenosti u društvu, odosno kvalitet i stabilost radnog mesta. Štaviše, stabilnost radnog mesta je tesno povezana i sa psihološkim teškoćama kao što su simptomi anksioznosti. Kako se aksioznost može definisati kao strah i briga od potencijalne opasnosti, nije iznenađujuće da će osobe koje ili ne mogu da pronađu posao ili svakog trenutka mogu da ga izgube biti zabrinute oko toga šta se sve loše može desiti u budućnosti. Zatim, preplavljenost poslom, loše ophođenje nadređenih, dugoročno monoton posao, nedostatak samostalnosti, neuvažavanje truda – sve to može voditi do toga da se osobe osećaju iscrpljeno, zabrinuto, depresivno.
Problemi (stabilnog) zasposlenja posebno su važni u periodu mladosti, u trenucima kada mladi izlaze na tržište rada i pokušavaju da se finansijski osamostale.. Za razliku od druge polovine 20. veka, tržište rada je danas mnogo nestabilnije. Sve je manje mogućnosti za pronalaženje stalnog radnog mesta, što može voditi tome da se mladi osećaju nesnađeno, zbunjeno, nesigurno. Prema Alternativnom izveštaju mladih iz 2024. godine, 37% mladih ima ugovor na neodređeno vreme, dok čak 17% nema ugovor i radi ,,na crno”. Takva situacija može povećati anksioznost kod mladih, usled toga što nemaju sigurnost da će zadržati postojeće radno mesto.
Naš odnos sa drugima, i tuđi odnos prema nama
Jedan od većih nematerijalnih društvenih uticaja jesu pitanja ostvarivanja međuljudskih i socijalih odnosa u jednom društvu ili kulturi. U sklopu ove široke teme podrazumevaju se kako naši najbliži odnosi sa drugima, tako i sve norme, nepisana pravila, uverenja i shvatanja koja postoje u društvu i koja se tiču toga kako se povezujemo sa drugim ljudima. Prostije rečeno, naši međuljudski odnosi nikada se ne grade unutar vakuuma, već se dešavaju unutar šireg društvenog konteksta.
Dobar primer predstavlja usamljenost. Usamljenost se često shvata kao lični problem neke osobe, odnosno kao posledica nedovoljno razvijenih socijalnih veština, socijalne anksioznosti, nemogućnosti izgradnje bliskih odnosa. Međutim, usamljenost je društveni problem na koji čak i Svetska zdravstvena organizacija ukazuje; štaviše, usamljenost je proglašena globalnim zdravstvenim problemom koji je neophodno rešavati kao društvo.
Problem usamljenosti se može povezati sa hiper-individualističkim kulturom. U hiperindividualističkom društvu primaran značaj se pridaje individualnoj naspram zajedničkoj dobrobiti. Dominantne vrednosti u takvom društvu su nezavisnost, samodovoljnost, postizanje ličnog uspeha, samoizražavanje. Pojedinac je uvek odgovoran za sopstveni život, zaslužan za sopstvene uspehe, ali i za sopstvene neuspehe. Može se pretpostaviti da će usamljenost u takvom društvu biti zastupljena. Iako su okruženi ljudima, pojedinci se osećaju usamljeno jer su mnoge međuljudske veze u hiperindividualističkim društvima brze i prolazne, često služe za ostvarivanja ličnih želja i ciljeva, a u slučaju neprilika ne mogu da se oslone na druge ljude, već samo na sebe.
Međutim, usamljenost može biti i posledica suprotnosti hiper-individualizma, odosno i hiper-kolektivističkog društva. Vrednosti takve kulture su povezanost, lojalnost, pripadnost grupi, ostvarivanje grupnih ciljeva. Na prvi pogled može delovati da zbog jake povezanosti među ljudima u takvim društvima nema usamljenosti. Međutim, ona se može javiti i kada osoba ne oseća da može biti da autentična i prepoznata u odnosima sa drugima. Zanemarivanje potreba pojedinaca, slabija tolerancija na različitost, konformizam, manjak lične slobode – sve je to zastupljeno u hiper-kolektivističkim društvima i povezano sa usamljenošću.
Cilj prethodnih primera jeste ilustracija uticaja kulture na građenje međuljudskih odnosa. Iako su lične karakteristike bitne kada je reč o ovoj tematici, one ne daju puno objašnjenje – štaviše, one same su često posledica brojnih društvenih faktora. S obzirom na tesnu povezanost kvaliteta odnosa sa drugima i mentalnog zdravlja, zajednica predstavlja mesto u kome se grade kako naši odnosi sa drugima, tako i naše mentalno zdravlje.
Položaj mladih u zajednici
Osećanje pripadnosti zajednici je teško ostvarivo ako se pojedinci osećaju nebezbedno u njoj. Istraživanja su pokazala da oblasti sa visokom stopom kriminala takođe beleže veću stopu problema sa mentalnim zdravljem. U Srbiji je to posebno značajno za mlade s obzirom na visok nivo nasilja u školama. Prema Alternativnom izveštaju mladih iz 2024. godine, 21.2% mladih je izjavilo da je izloženo fizičkom nasilju, dok je 49.9% izjavilo da je izloženo verbalnom nasilju. Takvo stanje u školama negativno utiče na mentalno zdravlje mladih, s obzirom da istraživanja pokazuju da izloženost nasilju može dovesti do toga da se deca osećaju nesigurno, usamljeno, bespomoćno, ili i da se sami ponašaju nasilno.
Kao i nasilje, diskriminacija takođe negativno utiče na mentalno zdravlje mladih. Diskriminacija se može definisati ,,kao nejednako postupanje prema nekoj grupi ljudi ili osobi na osnovu nekih karakteristika”, kao što su pol, etnička pripadnost, fizičke karakteristike. Prema Alternativnom izveštaju mladih, 43.4% mladih izjavaljuje da je bilo izloženo nekom obliku diskriminacije.
Na osnovu prethodno navedenog jasno je da problemu mentalnog zdravlja treba pristupiti sistemski, a ne samo pojedinačno. Da bismo mi kao građani Srbije mogli da poboljšamo mentalno zdravlje u zajednici, nužno je da budemo uključeni u donošenje i sprovođenje političkih odluka. Međutim, veliki broj mladih u Srbiji ne učestvuje, ali ni ne vidi postor da se aktivno uključi u donošenje odluka iako bi to možda želeli. Razlog ovome mogu biti i stavovi koji se jasno uočavaju u sklopu Alternativnog izveštaja, prema kojem 52.4% mladih smatra da politički sistem uopšte ne omogućava mladima da utiču na političke procese i odluke, dok 80.4% mladih izjavljuje da nema poverenje u političke predstavnike.
Od psihoterapije do unapređenja ukupnog položaja mladih
Nakon čitanja prethodnih pasusa čitalac može sa pravom da se zapita da li su mentalni problemi posledica samo loše društvene situacije. Zar nemaju uticaja i biološki činioci poput gena, hormona, procesa u mozgu? Da nije tako, zašto bi psihijatri prepisivali lekove za mnoge mentalne probleme? Na kraju krajeva, mnogi ljudi koji žive u teškim okolnostima ne suočavaju se sa teškim mentalnim problemima, dok se mnogi ljudi u kvalitetnim okruženjima suočavaju. Biološke i individualne uticaje ne možemo negirati – oni postoje i igraju značajnu ulogu u našem mentalnom zdravlju. Međutim, to ne znači da mentalno zdravlje zbog toga nije i naša kolektivna odgovornost. Većina telesnih oboljenja su posledica bioloških činioca, a to ne znači da društvo ne treba da pruži pomoć pojedincima koji imaju ta oboljenja. Drugim rečima, čak i da su svi mentalni problemi biološke prirode, što sigurno nije istina, društvo bi takođe trebalo da omogući svakom pojedincu adekvatnu pomoć i podršku. S druge strane, svako od nas poseduje izvesnu agensnost. Poslednjih godina posebno ohrabruje i to što se o mentalnom zdravlju više govori, kao i što potreba za povećanom dostupnošću usluga mentalnog zdravlja delom nastaje i jer su mladi spremni da pomoć i potraže.
Ipak, istraživanja pokazuju da je pitanje obraćanja za pomoć mnogo kompleksnije od toga da li želimo da je potražimo ili ne. Pre svega postoji ogromna stigmatizacija psiholoških problema i traženja psihološke pomoći. Postojanje stigme stvara strah kod ljudi kojima je potrebna pomoć i odbija ih od toga da tu pomoć potraže jer ne znaju šta će drugi reći, šta će drugi misliti i slično. Čak i ako prebrode stigmu ljudi nailaze na mnoge druge prepreke na putu ka pomoći. Postoje mnoge barijere, kako fizičke tako i socio-ekonomske. Najčešći razlog koji ljudi u Srbiji navode kao smetnju jeste cena. Mnogima je profesionalna pomoć previše skupa i nepristupačna. Osim toga, informacije o tome gde je sve moguće potražiti pomoć nisu dovoljno dostupne. Čak i kada ljudi imaju te informacije teško je zakazati termin, jer jednostavno nema dovoljno psihologa u državnim institucijama. Ovo se posebno vidi u manjim sredinama gde ljudi moraju da putuju u veća mesta da bi potražili pomoć. Sve ovo opet podupire i ojačava prethodni zaključak – mentalno zdravlje ne sme da bude individualna odgovornost.
Mnoga istraživanja pokazuju da je psihoterapija vrlo efikasna u rešavanju različitih mentalnih problema. Ipak, postoje različiti faktori koji utiču na dostupnost i pristupačnost psihoterapije, kao i na sam proces tretmana, što nam ukazuje da slika nije toliko jednostavna. Kao što smo napomenuli, svesni smo da je psihoterapija skupa, te nedostupna ljudima sa nižim prihodima. Drugi problem je fizičke prirode – čak i da svi mogu da priušte psihoterapeuta, ne bi bilo moguće da svako ima svog. Pored toga, psihoterapija nekada ne može rešiti one probleme koji se tiču konteksta u kom živimo. Tada nas ona može samo podstaći da date okolnosti prihvatimo, ako ih ne možemo promeniti.
Šta onda raditi? Da li ostaje nešto što možemo učiniti za nas i naše bližnje? Uvek ostaje solidarnost. Ostaje jednostavan iskren razgovor i pitanje “Kako si?”. Ostaje pružanje podrške kada je ona nekome iz okoline potrebna. Ostaje davanje znanja ljudima da ste tu za njih, i da su problemi lakši kada se podele. Ukoliko se mi kao pojedinci trudimo da nam okolina bude bolja, verovatno je da će drugi to prepoznati, i zauzvrat raditi isto. Sami nikada ne možemo postići onoliko koliko možemo udruženi sa drugima.
Na kraju, važno je da razmišljamo o tome šta sve u našem okruženju utiče na to kako se osećamo, kao i to kako se drugi oko nas osećaju. Nadamo se da bar malo doprinosimo razgovoru o tome kako možemo zajednički da stvaramo okruženje koje omogućava svima da ispune svoje pravo na mentalno zdravlje.
Blog tekst napisan je u sklopu projekta “Okreni priču, pokreni generaciju: mentalno zdravlje po meri mladih” u saradnji sa mladim studentima psihologije iz LIRA Laba.
Tekst napisali: Mateja Vrška (autor), Una Branković i Ivana Milenković (koautorke)
