„Kako to mislite sve ispočetka?“

By 17 Jula, 2020blog srpski

Kao i ranije, pitali smo vas koliko se plašite, brinete i razmišljate o Korona virusu, da li vam se čini da se infekcija može ograničiti i koliko je ozbiljna, šta radite da zaštitite sebe i druge, ali i kojim izvorima informacija verujete i odakle dolaze informacije o Korona virusu koje smatrate verodostojnim. Da li se nešto promenilo tokom dva meseca koja su protekla od ukidanja vanrednog stanja?

Samo vanredno stanje je trajalo dva meseca, a naše istraživanje Psihološki profil pandemije u Srbiji, mapiralo je tri psihološke faze.
Od početnog šoka i stanja alarmiranosti, preko prilagođavanja novnastalim oklonostima i konačno, iznenada nakon najdužeg policijskog časa – do naglog opuštanja. Te tri psihološke faze vanrednog stanja se međusobno razlikuju po negativnim emocijama zbog COVID-19, poverenju u različite izvore informisanja i preventivnom i zaštitnom ponašanju. Odjednom, kada smo u martu saznali za prvi slučaj, ušli smo u prvu, akutnu fazu, koja je trajala od 8. do 25. marta i tokom koje je zabrinutost zbog situacije naglo porasla, a rasli su procena verodostojnosti informacija iz različitih izvora, kao i učestalost i posvećenost preventivnim ponašanjima. Rečju, bili smo ophrvani svime što se dešava, ali i odlučni da savladamo epidemiju. Posle akutne, nastupila je faza adaptacije, koja traje od 26. marta do 21. aprila i tokom koje zabrinutost, strah i razmišljanje o koroni, kao i stepen upražnjavanja zaštitnih ponašanja prestaju da rastu, ali ostaju na relativno stabilnom nivou. Drugim rečima, to je faza u kojoj smo se, posle početnog šoka, uhodali i pridržavali svih preporuka. Konačno, u fazi relaksacije, od 22. aprila do 7. maja, ljudi polako počinju da svoj strah, zabrinutost i okupiranost „koronom“, ali i preventivno ponašanje i verodostojnost informacija iz različitih izvora procenjuju kao sve manje. Ova nagla i ne posebno mudra relaksacija je nastupila neposredno nakon najdužeg policijskog časa, koji je trajao preko 80 sati, a tokom kog je najavljeno značajno popuštanje mera u roku od 10 sati nakon kraja policijskog časa. Takva dijametralna suprotstavljenost poruka potpune zatvorenosti s jedne strane i potpunog otvaranja sa druge, u psihološkom smislu, ljudima šalje poruku o tome da ne postoje nedvosmisleni razlozi za mere, što ljude zbunjuje, pa praćeno ogromnim umorom i pritiskom od zatvaranja, dolazi i do popuštanja samozaštitnog ponašanja. Nošenje maski nije društveni imperativ, i u tom polju se nastavlja šaljivi diskurs sa smešnim virusom – tada su i maske smešne, a i oni  koji ih nose su ponekad ismevani. Važni ljudi i donosioci odluka ih ne nose, ili ih nose sporadično. Otud ne treba da čudi ono o čemu smo pisali u poslednjem blogu, a to je da su učesnicima u našem istraživanju bili jasni politički i ekonomski, ali ne i medicinski razlozi za ukidanje mera. Kraj vanrednog stanja nas je zatekao iscrpljenima i konačno je veliki umor zauzeo mesto straha, dok smo pratili izbore i prikupljali snagu da uhvatimo makar malo mira i leta, nadajući se da ekonomija nije previše oštećena.

Danas, dva meseca nakon ukidanja vanrednog stanja, psihološki profil izgleda kao na samom početku. Ponovo smo zabrinuti koliko smo bili tokom prve akutne faze kada je uvedeno vanredno stanje i policijski čas, kada je registrovan prvi smrtni slučaj usled COVID-19, kada je policijski čas produžen i kad nismo imali pojma šta nam se dešava. Ono što je danas drugačije je da je iza nas već 4 meseca psihičkog stresa i zamora, i u ovu današnju fazu ne ulazimo mentalno snažni i očuvani, naprotiv. I dalje dobro znamo kako treba da se ponašamo i po tom pitanju smo vrlo odgovorni. Čitava dva plus dva meseca izloženosti najrazličitijim informacijama iz raznih stručnih i nestručnih izvora nisu nas sprečila da budemo solidarni i složni oko toga kako štitimo sebe i druge, ali su, nažalost, dovela do toga da se poverenje u zdravstvene institucije uruši i da se poverenje u lekare i naučnike učvrsti.

I dalje se su naše svakodnevnice podređene trenutnoj epidemiološkoj situaciji – većina nas na skali od nimalo do veoma procenjuje da se poprilično plaši i brine, dosta razmišlja o „koroni“ i COVID-19 smatra poprilično ozbiljnom bolešću. Sa druge strane, ljudi uopšte više nisu sigurni da se širenje infekcije može ograničiti, iako izveštavaju da posvećeno upražnjavaju preventivna ponašanja. Svi često peremo ruke, biramo da ne prisustvujemo događajima na kojima ima mnogo ljudi (otkazujemo putovanja, kupujemo i koristimo zaštitna medicinska sredstva (maske, alkohol itd.), više vremena provodimo kod kuće, izbegavamo bliski kontakt sa drugim ljudima. Kao i ranije od svih preporučenih preventivnih mera, najteže nam pada da  ne diramo lice, a o razlozima za to možete pročitati u našem prethodnom blogu. Svi smo sigurni i u to da kada bismo se razboleli apsolutno bismo se posvetili brizi o ličnoj i higijeni svog doma, samoizolovali bismo se, izbegavali bismo članove svoje porodice, i ne bismo otišli na posao. Uzimajući u obzir da danas 7 od 10 ljudi poznaje nekoga ko se zarazio Korona virusom, popunjenost kapaciteta, potresne vesti koje dolaze iz cele Srbije, ne čudi odbojnost i oklevanje ljudi da se zapute ka svom domu zdravlja pre nego što provere proceduru telefonom.

Slika 1. Poverenje u različite institucije danas i na početku pandemije

Naše poverenje u različite izvore informacija je na umerenom nivou – ni veliko ni malo. Najviše poverenja imamo u lične lekare a potom i naučnike kao izvore informacija, a ubedljivo najmanje u političare – u proseku im niko ne veruje, i to se nije promenilo za ova 4 meseca. Između, ali bliže političarima nalazi se naše poverenje u tradicionalne medije kojima verujemo koliko i ministarstvu zdravlja, a malo iznad su Batut i zdravstveni sistem u celini. Društvenim mrežama verujemo više nego institucijama javnog zdravlja. U skladu sa time i naše procene verodostojnosti informacija o koronavirusu zavise od izvora iz kog dolaze. Ponovo najpouzdanijim smatramo informacije koje dolaze iz nauke, potom od lekara koji gostuju u različitim programima, zatim od predstavnika lekarske komore, Batuta, novinara, dok kao najnepouzdanije doživljavamo informacije od predstavnika ministarstva zdravlja. Poverenje u različite izvore informacija do danas je opalo. Ukoliko bismo napravili rang listu po poverenju za nedelju od 23. do 23. marta i za danas, videli bismo da, dok i dalje najviše poverenja imamo u naučnike i lične lekare, Batut koji je bio zdravstvena institucija kojoj smo najviše verovali pada na peto mesto i danas predstavnicima Batuta verujemo manje nego društvenim mrežama koje su zauzele počasno treće mesto. Slično tome, predstavnici Ministarstva zdravlja spustili su se sa petog na sedmo mesto koje dele sa tradicionalnim medijima (televizija, radio, novine).

Na kraju, na osnovu naših podataka, presek psihološkog stanja danas, nakon prva četiri meseca epidemije u Srbiji izgleda tako da smo psihički iscrpljeni, uplašeni od bolesti kao na samom početku, i narušenog poverenja u institucije kojima smo najviše verovali u početku, kao što je Batut.

Međutim, ono što jesmo naučili jeste da možemo sami da shvatimo ozbiljnost infekcije, i preduzmemo sve što je do nas kako bismo je suzbili i sprečili širenje. Lekcija koja, iako skupo plaćena, jeste jedna od najvažnijih.

About pin